проф. физичке културе Александар Михаиловић, инструктор аеробика (Musculus Lux)
23.08.2007.
Поборници другог приступа сматрају да се у току тренинга обавезно мора пити вода. Симултана хидратација, како се другачије назива овај приступ, у пракси се најчешће користи и има неколико подваријанти.
Први начин је да се вода узима по осећају жеђи. Звучи логично, али нас приликом тренинга тај осећај упозорава на то да смо мало закаснили са водом, јер се механизам жеђи јавља када изгубимо више од 1 % телесне масе, што се често осећа и кроз мањи губитак у снази. То би даље значило да би исто толико воде требало да попијемо. Примера ради, за вежбача од 80 kg, потребан је унос од 800 ml воде, што је врло тешко учинити одједном.
Други начин је да воду уносимо у правилним временским интервалима, на пример, на сваких неколико минута, или после одређеног броја серија. Ово је најчешћи приступ који имају и професионални спортисти. Они то раде у паузи између гејмова, рунди, сетова, скокова... Најбитније је да се унос воде процени према њеној потрошњи, како би се спречило задржавање течности у желуцу, убрзала апсорпција и спречило увећање запремине крвне плазме, а самим тим и дијастолног притиска. Захтеви у теретани ипак нису толико ригорозни, па би просечан унос воде био до 100 ml при сваком узимању.
Трећи начин се практично своди на комбинацију прехидратације и симултане хидратације и користи се када су временски услови за рад тешки. Висока температура ваздуха и висока влажност знатно повећавају знојење, па је свака додатна количина воде пожељна. Ако се кардиотренинг комбинује са теговима, ово је сигуран начин да се додатна количина воде убаци у организам и тако задржи довољно висок интензитет тренинга.
Уместо воде, током вежбања се могу користити и сокови, ледени чајеви или изотонични напици. Њихова главна предност састоји се у одређеној количини соли и шећера које се уносе у организам и тако надокнађују током саме активности. Важно је само да концентрација соли и шећера буде у наведеним границама. Најједноставнији рецепт за постизане ових вредности јесте разблаживање природних сокова водом у односу 1:5. Све гушће од тога не доноси најбоље резултате. Друга предност ових напитака је њихов укус, што је многим вежбачима битно, јер им неутралан укус воде смета.
На крају, уколико имате јак осећај жеђи, који и после уноса веће количине течности ваша уста оставља сувим, а уз то имате и тремор мишића, бледило и хладан зној - вама није потребна вода, већ шећер. Ово су симптоми хипогликемије (пада концентрације шећера у крви), и у том случају се препоручује прекид тренинга и консумирање било чега што садржи шећер у високој концентрацији.