Страх утиче на развој личности и стварање идентитета. У истом облику јавља се од давнина, тако да данашња ситуација није неповољнија од, примера ради, времена када је Европом харала куга. Разлика је у томе што данас страхови могу да буду расветљени са различитих становишта: психијатријског, психолошког, филозофског, антрополошког и уметничког. Оно што остаје ипак непромењени став јесте то да је страх нешто што је природна, основна емоција која се јавља у присуству опасности која је претња телесном и психичком интегритету неке особе.
Реч је о нормалној реакцији која доприноси људском прилагођавању на дате околности. Страх прераста у фобију када постане нелогичан, интензиван и претеран. Обично се јавља услед дефинисане опасности из спољашњег света, а уколико страх нема своје утемељење, онда се ради о умишљеној опасности која води ка анксиозности, коју је понекад тешко разграничити од страха. Осећај нелагоде или несигурности у одређеним ситуацијама или у контакту са неким објектом - може да буде сасвим нормалан. Уколико одређени страх не представља озбиљну препреку за живот одређене особе, не постоји потреба за алармантнијим реаговањем.
Уколико се појави потреба за лечењем одређених страхова, данашња искуства указују на то да страх може да се лечи и помоћу уметности (сликања, вајања, драмске игре), јер се на тај начин изражавају унутрашњи конфликти и проблеми. Овај начин терапије буди и одређене емоције, покреће машту, мишљење и одређене реакције које се касније могу анализирати како се би се страх што успешније сузбио. Исте резултате могу да дају и потпуна излагања ситуацијама и предметима који изазивају страх да би се страх што боље савладао. Обе тарапије не гарантују да ће страх у потпуности нестати, али је сигурно да ће његови ефекти бити ублажени.