Остеопороза је стање у ком је смањена чврстина коштане масе због промене микроархитектуре костију услед истањења финих гредица које дају чврстину костима, те долази до прелома при најмањим повредама, тј. безазленим падовима.
Остеопоротичне фрактуре су најчешће у жена старијих од 60 година и мушкараца старијих од 70 година. У западним земљама годишње се троше милијарде долара за болничко лечење пацијената са преломом кука, а две трећине пацијената након оваквих повреда није способно за самосталан живот.
Најчешћи преломи због остеопорозе су преломи подлактице и кичмених пршљенова. Да ли има промена на кичменим пршљеновима - жена може сама да закључи на основу промена своје телесне висине. Уколико примети да се после менопаузе смањује више од 2 cm годишње, то значи да су њени пршљенови остеопоротични и треба да потражи помоћ лекара.
Две трећине жена у постменопаузном периоду склоно је настанку остеопорозе, посебно ако је мајка имала остеопорозу, ако нису биле физички активне у младости, ако консумирају алкохол, више од две кафе дневно, ако су пушачи, или користе лекове који неповољно делују на чврстину костију (посебно лекове које користе болесници са бронхијалном астмом).
Иако се веома често говори о томе да је остеопороза "тихи крадљивац" јачине костију и да нема болова, пацијенти обично осећају болове у леђима, чему се најчешће не придаје посебна важност.
Данас се дијагноза остеопорозе поставља веома једноставно, апаратима који мере чврстину коштане масе. Снимање се зове дензитометрија (ДXА), и може се проценити лумбална кичма, кук, или цео скелет. Резултат тог снимања указује на ризик од прелома у односу на здраве особе. ДXА резултат Т = –2.5 - указује на то да особа има четири пута већи ризик да направи прелом од особе истог животног доба која има Т = +1.0, или резултат Т = -4.0 указује на 16 пута већи ризик за настанак прелома.
Терапија остеопорозе подразумева узимање лекова који смањују разградњу коштане чврстине и зависи од животног доба пацијенткиње. Код млађих особа које су раније ушле у менопаузу препоручује се примена хормонске терапије. Уколико је особа старија од 60 година, неопходна је примена тзв. бисфосфоната, витамина D и калцијумa, као и вежби које имају циљ да ојачају мишиће, успоставе координацију покрета и смање ризик од падова.
Ради спречавања падова, спроводи се безброј мера, посебно код старијих особа: удобна обућа по кући и на улици која чврсто фиксира стопало (не папуче!), добро осветљење просторија, уклањање стаза и малих тепиха који могу бити узрок саплитања, ношење сунђерастих омотача кукова који ублажавају ударац при паду.