Здравље Крстарице > Тегобе > Невољно и неконтролисано мокрење (2)

Невољно и неконтролисано мокрење (2)

Терапија невољног и неконтролисаног мокрења (стрес уринарне инконтинеције) може се поделити на нехируршку (конзервативну) и хируршку терапију.

Нехируршко лечење подразумева лечење лековима групе алфа-адренергика. То су лекови који доводе до опуштања мишића мокраћне бешике и самим тим бешика може да прими већу количину мокраће. Контракције мишића бешике су слабије и самим тим је и неконтролисано мокрење ређе. Ови лекови нису много ефикасни, а имају и доста споредних ефеката као што су сушење уста, замагљени вид и опстипација (затвор).

Давање естрогена је ранијих година било доста популарно пошто естроген делује на повећање отпора у изводној мокраћној цеви и самим тим је неконтролисано мокрење смањено. Дуготрајно давање естрогена повећава, међутим, ризик од настанка рака дојке.

Вежбе мишића пода карлице, електростимулација тих мишића, биофидбек (вежбање мишића пода карлице при чему пацијент може на екрану да види колико јако стеже мишиће, што га стимулише да упорно и дуготрајно вежба), као и промена рутинског понашања приликом мокрења - могу олакшати тешкоће проузроковане овим стањем.

Хируршко лечење невољног и неконтролисаног мокрења (стрес уринарне инконтинеције) далеко је успешније од нехируршког. Постоји више врста оваквог лечења, што указује на то да ниједно није идеално.

Периуретралне инјекције се користе већ деценијама. То је врло једноставна метода која се ради амбуилантно и састоји се у убризгавању колагена, силиконских микроимпланта или аутологног масног ткива у околину изводне мокраћне цеви, мењајући њену унутрашњу конфигурацију. На тај начин се повећава отпор мокраћи, која тежи да неконтролисано отиче из мокраћне бешике. Побољшање се јавља у 48% случајева непосредно после убризгавања и неколико месеци после, док је дугорочно тај проценат много нижи.

Основни принципи хируршког лечења имају циљ да предупреде спуштање уретре (изводне мокраћне цеви које настаје приликом повишења абдоминалног притиска, тако да се угао између мораћне бешике и изводне мокраћне цеви не би променио).

Најуспешније операције су тзв. суспензија вагиналниог зида по Барчу и подметање фасције мишића између стидне кости и зида вагине - тзв. пубовагинална омча.

Уградња вештачког сфинктера бешике показује одличне резултате уколико их ради искусни хирург. Међутим, код жена које су имале више претходних операција због инконтинеције, ова метода показује високи проценат компликација.

Тридесет до педесет процената жена које имају невољно и неконтролисано мокрење (стрес инконтиненцију) жали се на учестало мокрење, хитан нагон за мокрењем и следствени губитак мокраће. Ти симптоми показују знаке тзв. мешовите инконтиненције.

Необично је важно поставити правилну дијагнозу, јер од тога зависи правилно лечење и избегавање непотребних хируршких захвата.

Препоручите овај чланак

4.51 (гласова: 32)