Лечење рака простате зависи од стадијума болести и Глисонове класификације.
Уколико је тумор стадијума Т1c и Глисонове класификације 5 (3+2) или 6 (3+3), ту се обично не ради ништа, само се чека. Пошто се ради о врло рано откривеном раку простате, болесник се посматра и прати: позива се на контроле сваких шест месеци и контролише му се ниво простатичног специфичног антигена (ПСА) у крви. ПСА анализа је незаменљива у праћењу развоја рака простате.
Пошто је рак простате, генерално, споро растући рак - имамо довољно времена да терапијски реагујемо. Такође, не можемо са сигурношћу рећи колико је потребно времена да се такав рак развије. Многи људи који имају рак простате умреће с раком простате, али не од рака простате!
На основу динамике пораста ПСА у крви и годишта болесника - одређује се и врста терапије. Уколико је болесник старости до 70 година живота и има стадијум болести Т1c или Т2а, Т2b, а класификацију по Глисону до 7 (3+4) - предлаже му се хируршко лечење, тзв. радикална простатектомија, где се оперативно одстрани цела простата са својом капсулом и семене кесице. Радикална операција ради се да би се отклонила могућност заостајања малигних ћелија у околном ткиву.
Операција је рутинска, али спада у веће оперативне захвате. Може да се ради лапароскопски, специјалним инструментима који се убацују кроз три или четири отвора (рупе) на предњем трбушном зиду, а ТВ камером хирург све гледа на ТВ монитору. За ту оперативну технику потребна је посебна обука. Операција траје најчешће нешто преко два сата и предност ове методе лечења је у томе што се болесник брже враћа у нормалне животне токове, тј. постоперативни ток краће траје, јер је дошло да мањег оштећења околног ткива.
Отворена оперативна метода је класична операција, где хирург директно гледа шта ради. Приликом операције се нарочита пажња поклања очувању нерава који су одговорни за ерекцију пениса и контролу мокрења. Упркос свој пажњи, очекује се да ће до 40% болесника изгубити ерекцију и да ће око 3-5% болесника имати проблема са неконтролисаним мокрењем различитог степена. Непосредно после вађења катетера, сви болесници ће првих неколико дана или недеља неконтролисано губити мокраћу услед недовољне компетентности мишића сфинктера бешике (мишић који је одговоран за пражњење мораћне бешике када ми то желимо). Операција обично траје око сат и по до два сата. Болесник одлази кући из болнице после 4-6 дана. Сматра се да је болесник спреман да се врати својим уобичајеним активностима после два месеца.
Уколико је болесник старији од 70 година или пак није присталица оперативног лечења - предлаже му се радиотерапија (терапија зрачењем), коју одређује лекар онколог. Ова терапија се одређује за сваког болесника појединачно. Обично се зрачна терапија изводи у 30 сеанси у трајању од шест недеља. Болесници ову терапију добро подносе и долазе на редовну контролу, у почетку после три месеца, а касније после шест месеци и годину дана. Прати се ниво ПСА у крви, на основу чега се закључује да ли постоји нека туморска активност.
Осим спољне радиационе терапије, постоји и такозвана брахитерапија, која се састоји у томе што се специјалне радиоактивне игле убацују директно у простату (око 96 игала) и директним деловањем на простату доводе до уништења малигних ћелија у простати.
Ова метода се користи код болесника који имају веома рани стадијум рака простате са Глисоновом класификацијом до 6 (3+3), а резултати су врло охрабрујући.