Лидија Новаковић
19.04.2008.
Лако се изнервирате и бурно реагујете чак и кад су ситнице у питању? Смирени сте и хладнокрвни чак и у најтежим ситуацијама?
Било у коју групу да спадате, или сте "негде између", ваше понашање се може објаснити механизмима који функционишу у вашем мозгу и који стоје иза понашања.
Научници са Тексашког универзитета урадили су и објавили у медицинском магазину студију о томе.
Психолози су одавно приметили да су неки људи рањивији од других и подложнији стресу, што их понекад може одвести у депресију и довести до посттрауматских поремећаја.
Мало се, међутим, зна о механизмима у мозгу који доводе до рањивости.
Ови амерички научници проучавали су поменуту тему на животињским субјектима - мишевима, које су изложили стресу. Открили су следеће: миш који је био најрањивији и најподложнији стресу, имао је вишак одређене супстанце у делу мозга задуженом за самонаграђивање, а повећање исте ове супстанце примећено је и код људи који су у депресији.
Настављено је са експериментима: генетички међусобно сличне мишеве научници су поставили у кавезе са крупним агресивним мишевима, "силеџијама". Посматрали су социјално понашање мањих мишева - да ли се понашају друштвено или одбрамбено у таквој ситуацији. Док су се неки мишеви понашали престрашено у присуству "силеџије" и читавих 30 дана од почетка експеримента, други су убрзо одбацили страх и понашали се нормално.
Научници су потом посматрали делове мозга у којима су нервни центри за осећање страха. Код мишева под стресом примећено је нагло ослобађање неурона и раст неуротрофичног фактора BDNF, који је повезан са слабим одбрамбеним механизмима.
Код рањивих мишева примећено је повећање фактора BDNF у улегнућима језгра, док се код хладнокрвнијих мишева то није догодило.
Ово истраживање не би било корисно да су се научници задржали искључиво на животињама, али је истражено и људско ткиво из истих подручја мозга, и то ткиво људи који пате од депресије.
Научници су закључили - предзнак депресије је почетно стање рањивости.
Депресија је једна од најраспрострањенијих савремених болести. Није опасна ако се јави понекад, најчешће је нормална реакција на тужне околности; али, ако се ово стање често понавља, не треба га схватати олако.
Истраживања оваквог типа могла би довести до прецизније дијагнозе депресије и сличних болести, као и до бољег приступа сваком појединачном пацијенту и ефикаснијих начина лечења.