У америчком “Часопису о браку и породици” (“Journal of Marriage and Family”) објављени су резултати истраживања које су др Никол А. Робертс (Nicole A. Roberts) и др Роберт В. Ливенсон (Robert W. Levenson), са калифорнијског Универзитета Беркли, спровели са намером да испитају утицај стреса и физичке исцрпљености на брачни живот.
Прелиминарни закључци указују на то да висок ниво стреса може бити значајан чинилац у уношењу нестабилности у брак, а у неким случајевима може представљати и један од основних разлога развода.
Истраживањем, које је трајало месец дана, било је обухваћено 19 полицајаца са својим супругама. Парови су на почетку дали мишљење о себи и свом браку. Потом су цео месец водили дневник о стресу који проживљавају, а током тог периода једном недељно су посећивали истраживаче у лабораторији, где су се њихови разговори и узајамне реакције снимале камером. Истовремено им је мерен и пулс.
Дневници су потом подробно анализирани, а материјал снимљен у лабораторији помно прегледан. Резултати анализе упућују на закључак да су полицајци који су учествовали у истраживању стрес проузрокован ситуацијом на послу преносили на породицу и да је стрес непобитно утицао на њихов брачни живот и односе. Др Робертс и др Ливенсон пишу о томе како је утицај стреса “стеченог” на послу утврђен код свих испитаника, без обзира на степен задовољства браком, смену у којој су мушкарци радили и то да ли имају деце или не. Поред тога, показало се да је “утицај стреса са посла дубљи и раширенији него утицај физичке исцрпљености”.
Аутори студије тврде како се њиховим открићем потврђује исправност гледишта по којем физичка исцрпљеност не доводи до изразито напете и “опасне” домаће атмосфере, каква се пак обично повезује са стресом са посла. Штавише, негативни утицај физичке исцрпљености идентификован је само код парова мање задовољних својим браком.
Оно што, међутим, кључно погађа брак и брачни живот јесте дугорочни утицај стреса. Робертс и Ливенсон кажу како протоком времена стрес постаје нешто што се прихвата као постојани утицајни фактор у браку, чиме се најчешће дугорочно потпомажу баш они чиниоци који представљају кључне компоненте незадовољства браком и најкраћи пут ка разводу.
Стога се у студији паровима који су изложени нарочитом стресу услед посла једног (или обоје) супружника предлаже да у “данима стреса” уложе додатни труд у узајамно прилагођавање, како би научили да на крај са стресом изађу на конструктиван начин. Према њиховом мишљењу, најбољи начини за постизање тога јесу разне технике за савладавање стреса, улагање веће енергије у брачне разговоре, тако да се они обоје позитивном уместо негативном нотом, као и искрени и отворени разговори о стресу са посла и његовим узроцима.
Све у свему, стрес је сигурно нешто што ће у све већој мери одређивати људски живот. Због тога би вредело размислити о препорукама ове и сличних јој студија.