Како се ближимо жељеној килажи, оној која је најсличнија идеалној, дакле, оној која не подразумева пет критичних килограма вишка - напредак који очекујемо да видимо све је мањи и мањи. Чак ни дијете често не могу да буду од адекватне помоћи. А рачуница обично буде веома проста: висок унос угљених хидрата повећава ниво инсулина у крви (хормон који деопонује масти), док се са друге стране, због смањеног уноса квалитетних беланчевина, смањује унос аминокиселина које су битне за регулисање и чување мишића. Шта нам ваља чинити?
Пре свега, потребно је да се праве избори који елиминисањем масти неће утицати на уност беланчевина. И мада се чини да месо не може да нам буде од помоћи, грешимо када то кажемо. Уколико се почастимо добрим одреском, пилетином или туњевином, нећемо погрешити. Када је губљење килаже у питању, ствари обично делују логично: што више смањимо унос калорија у току дана, губићемо више килограма. То је, међутим, логика која се да приметити само на први поглед. Због тога би било добро водити нешто што би се најбоље дало описати као дневник исхране, у који би се бележило уношење две хиљаде калорија дневно. На овај начин спречићете ваш организам да гладује, а са уредно вођеним дневником исхране могуће је после извесног времена анализирати исхрану која ће довести до жељених резултата. На основу тога, можете планирати следеће кораке или евентуално направити одговарајуће измене.
Оно што је ипак највећа заблуда када је у питању телесна тежина јесте чињеница да сви мислимо како се дијетама може решити сваки проблем. У стварности, ствари обично изгледају сасвим другачије. Није битно које смо то намирнице одлучили да не једемо, далеко је важније какав смо избог одлучили да направимо, шта ћемо све да уносимо у свој организам.