Сматра се да јављању депресије доприносе и генетски фактори и фактори средине. Депресивне особе веома су осетљиве на одвајање и одбацивање; чест је случај да себи постављају веома високе захтеве и да су склоне самопотцењивању и самоодбацивању ако те захтеве не испуне.
За лечење депресије веома је важно разумевање. Није реално очекивати од депресивне особе да снагом воље и оптимизмом победи болест, јер су код депресије управо снага воље и оптимизам оно што недостаје. За дијагностификовање депресије потребно је детаљно медицинско и психолошко испитивање, а затим лекар одређује да ли ће лечење бити амбулантно или у болници, те одређује терапију.
Прилично често, нарочито ако се ради о озбиљнијим формама депресије, у лечењу се комбинују лекови и психотерапија. Психотерапија је овде од велике помоћи јер омогућава оболелој особи да промени устаљене обрасце понашања, па самим тим и да лакше поднесе будуће стресне ситуације. Другим речима, психотерапија не само да може да санира тренутно стање већ делује и превентивно.
Није лоше знати и да постоје случајеви спонтаног излечења или побољшања, услед промена у самом току болести или промењених животних околности (у којима је дошло до ишчезавања или ублажавања извора стреса). Ипак, то није нешто на шта са сигурношћу можете рачунати, а с обзиром на могућност смртног исхода болести, депресија није нешто што бисте смели да "ћушнете у ћошак" и да се правите да не постоји.
Оно што је добро у целој ствари јесте то да, ако тражите помоћ, можете и да је добијете. Депресија није нешто са чим морате живети. Могуће је излечити депресију и живети знатно срећнијим животом, пуном радости и доброг расположења. Лечење може да потраје - али, с обзиром на резултате, свакако вреди потрудити се.